Lečenje skupo, građani siromašni

Lečenje skupo, građani siromašni

Srbija je nedovoljno razvijena država, ljudi siromašni.

Foto: 021.rs

Pomoć i poboljšanje traže od lekara i medicinskih sestara, ali je pitanje koliko imaju koristi od lečenja po domovima zdravlja i bolnicama.

Prvi problem je javiti se na vreme lekaru, a nedavni izveštaj Svetske banke, koja pri odobravanju kredita i te kako vodi računa o zdravlju potencijalnih korisnika, ukazuje da u funkcionisanju zdravstvene zaštite u Srbiji ima ozbiljnih poteškoća.

Podatak da je procenat preminulih pacijenata kardioloških i malignih oboljenja u najvećoj zemlji na zapadnom Balkanu dvostruko viši nego što je na Starom kontinentu jasno govori da u ovdašnjem zdravstvu nešto ne štima kako bi trebalo.

Usled izrazito visoke smrtnosti Srbija svake godine gubi bezmalo 33.000 ljudi više nego da je smrtnost evropske učestalosti. Ilustracije radi, to je brojka gradića u našim okvirima srednje veličine, recimo Kikinde ili Vršca.

Teško do specijaliste

Nevolje počinju još od samog uočavanja slabijeg zdravstvenog stanja. Odlazak izabranom lekaru opšte prakse nije jednostavan, ali se obično ode na početku pojave simptoma. Međutim, oni su u našem sistemu samo usmerivači i upute vas odgovarajućem specijalisti.

Stiže se do prvog krupnog problema - određivanja datuma posete; ako nije reč o hitnom slučaju, retko se događa da čekate manje od mesec i po, dva dana, a dešava se da bude i trostruko duže.

Naravno, radi uspostavljanja konačne i precizne dijagnoze potrebno je obići bar još jednog, a ponekad i trojicu lekara drugih specijalnosti. Baš je golema muka zakazivati te preglede, pa do precizne dijagnoze prođe najmanje šest meseci. U ruralnim predelima nisu retki slučajevi kada se ceo postupak produži na godinu i po dana.

Naročito je teško zakazivati brojna snimanja i terapije u kojima se koristi moderna tehnologija. To baš zna da potraje. Razvlačenje utvrđivanja precizne terapije i početka lečenja najočitije posledice ostavlja upravo kod bolesnika sa najtežim oboljenjima, statistika Svetske banke to jasno potvrđuje.

Mimo Zdravstvenog fonda

Skroman učinak srpskog zdravstva, posebno kada su u pitanju najteža, a kod nas i najučestalija oboljenja, prilično iznenađuje. Ne bi se moglo reći da je Srbija među zemljama koje se ističu po izdvajanju za zdravstvenu zaštitu. Siromašno smo društvo, neobično bogate Norveška i Švajcarska na ovom planu se jasno izdvajaju i u odnosu na tako velike i snažne države kao što su Nemačka, Francuska, Velika Britanija ili Italija.

Daleko smo od nemačkih 11,7 ili austrijskih 11,2 nacionalnog BDP-a izdvajanja za zdravstvo. Sa 6,1 odsto BDP-a izdvajanja u Zdravstveni fond, u društvu smo sa Mađarskom i njenih 6,4, odnosno Rumunijom i njenih 5,7 odsto BDP-a odvajanja za iste potrebe; na evropskom smo dnu.

Ali, to je, naravno, ono što se u Zdravstvenom fondu prikupi na osnovu doprinosa na plate (10,3 odsto), a što se iz državnog budžeta dopuni sa otprilike 2,5 odsto nacionalnog budžeta. Tako je kalkulacija za ovu godinu 5,6 milijardi evra u Zdravstvenom fondu, od čega je iz državnog budžeta planirano oko 600 miliona koji se prvenstveno koriste za lečenje i nabavku lekova u inostranstvu, te zaštitu nezaposlenih.

Međutim, mimo ove sume građani Srbije za zdravstvenu zaštitu godišnje izdvoje još znatan novac u participacije, kupovinu lekova, a najviše za preglede, snimanja i postavljanje dijagnoze odlaskom privatnom lekaru.

Svetska banka precizno govori o 665 evra koje građanin Srbije godišnje izdvoji na zdravstvo direktnim plaćanjem. Ukupno to je oko 4,35 miliona evra koji se utroše na bolnice i lekare, a da novac ne prođe kroz Zdravstveni fond Srbije.

Pogubno smanjenje doprinosa

Sve skupa na zdravstvenu zaštitu se utroši bezmalo 11 odsto nacionalnog BDP-a, a učinak je skroman, moglo bi se reći nezadovoljavajući. Sve su češća mišljenja da se uvođenje privatne lekarske prakse u srpskim uslovima nije pokazalo kao efikasan model funkcionisanja.

Pogotovo je problematična mogućnost da isti lekar istovremeno radi i u državnoj bolnici i u privatnoj praksi. Pre podne otaljava posao u državnoj bolnici i gro napora potroši da pacijenta ubedi da kod njega dođe popodne, dakle u privatnu ordinaciju. Interes je jasan, državna plata je sigurna i ista, a kod privatnika valja zaraditi i stoga pre svega privući mušteriju.

Situacija je pogoršana 2014. godine kada je doprinos za zdravstvo na bruto zarade zaposlenih snižen sa 12,3 na 10,3 odsto bruto zarade, a ta dva procenta su, zapravo, prebačena na Penzioni fond, pošto je istovremeno doprinos za penzije sa 22 uvećan na 24 odsto.

Pitanje je koliko je situacija sa penzijama poboljšana, ali je sasvim izvesno da je manjak para uočljivo snizio pravovremenost i kvalitet usluga u državnoj lekarskoj službi. Podjednako je loše što se privatna praksa nije pokazala uspešnom da nadomesti slabosti državne.

Došli smo u situaciju da građanin prosečno izdvaja - što doprinosom, što direktnim plaćanjem - cirka 11 odsto nacionalnog BDP-a za zdravstvo, a doktorska usluga je, pokazuje to i visoka smrtnost kardioloških i kanceroloških bolesnika, sasvim prosečna, čak traljava.

Pogledajmo kako je u Evropi, gde je u velikoj većini zemalja zdravstveni sistem utemeljen na državnoj službi. Od ukupnog izdvajanja za zdravstvo cirka 80 do 85 odsto odlazi na državnu praksu, u Austriji, Švedskoj, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj čak i više. U Srbiji, međutim, čak 35-40 odsto odlazi na plaćanja privatnom lekaru za pregled i dijagnozu, privatnu kupovinu lekova i participaciju.

Povećanje plata

Pogledajmo i plate zaposlenih. Od 1. januara i povišenja zarada za 5,7 odsto prosečna plata lekara specijaliste u Srbiji je 177.463, lekara opšte prakse 141.683, medicinske sestre 95.360. Za uobičajena zanimanja to nisu male zarade, ali lekari i sestre bi morali imati veće.

Čini se da bi povećanje od 35-40 odsto platu u državnom sektoru učinilo dovoljno visokom da lekar nema potrebe za podnevnim radom u privatnoj praksi. Dugo se smatralo da su socijalni doprinosi na zarade relativno visoki, ali posle davnašnje odluke i danas aktuelne vlasti da za dva procenta snizi doprinos za zdravstvo vidi se da novca u Zdravstvenom fondu manjka, kao i da nedostajuća svota nije baš mala.

Građani, naravno, poboljšanje zdravlja pokušavaju da ostvare privatnim plaćanjem, no boljeg zdravlja nema. Možda bi bilo uspešnije da država nađe mehanizme da novac koji građani privatno plaćaju lekarima ipak prođe kroz Zdravstveni fond i državnu zdravstvenu službu. Došlo bi se do materijalne osnove da se poveća sadašnji broj uposlenih, 3,2 lekara na 100.000 stanovnika, baš kao i poslednjih godina zapanjujuće nedostajućih lekara specijalista.

Ovako država Srbija godišnje iškoluje preko 1.100 lekara, ali istovremeno oko 650 (poslednjih godina nešto manje) ode u inostranstvo. Naravno, proširio bi se i obuhvat medicinskih usluga i lekova koji se plaćaju preko fonda, a i pacijenti bi češće mogli ići na banjska lečenja i oporavak.

Trenutno je ovaj vid lečenja gotovo u potpunosti prepušten tržištu. Građani Srbije jesu možda nešto siromašniji, ali znaju šta je zdravlje i spremni su da plate kako bi poboljšali sopstveno zdravstveno stanje. Na državi je da nađe načina kako da se novac namenjen zdravlju iskoristi najracionalnije i sa najvećim učinkom.

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 72H

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Veran Matić ocenio je da se protiv Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) podnose tužbe da bi se onemogućilo novinarima tog medija da rade.

Poslednjeg dana avgusta u Narodnoj skupštini usvojene su izmene Zakona o sudijama, Zakona o javnim tužiocima i novi Zakon o Pravosudnoj akademiji.

Zašto uvozimo mašine, a izvozimo pamet, dok nam akademska elita glasa u mraku, a budućnost se kupuje za sitniš iz "tajnih fondova"?

Poseban trenutak u mom intelektualnom stasavanju, dogodio se negde polovinom dvehiljaditih kada sam se upoznao sa zanimljivim ljudima u okviru Kluba studenata filozofije "Gerusija" koji je kasnije prerastao u kolektiv.

Iako je na Uskrs 1999. godine, za vreme bombardovanja, streljan od strane Službe zadužene za zaštitu bezbednosti i do danas nerešeno ubistvo Slavka Ćuruvije jednako bolno traži odgovore na niz pitanja.

Savremenu krizu demokratije najbolje pokazuje činjenica da su mnogi lideri velikih svetskih sila danas na vlasti tako što su promenili ustave svojih zemalja da bi ostali na položaju duže nego što je bilo predviđeno.