Igor Olujić zna kako izgleda život benda, od prvih proba do izlaska pred publiku. Pevač i osnivač Neozbiljnih pesimista, pre toga basista i pevač grupe Airbag , godinama je deo somborske muzičke scene. Sa Pesimistima je razvio prepoznatljiv spoj poletne muzike i tekstova o društvenim problemima, koji su nazvali „anti global etno pank“.

Tu scenu Olujić je počeo da istražuje i kroz tuđe pesme, fotografije i sećanja. U dopunjenom izdanju „Antologije somborskog rock & rolla“ okupio je više od 150 bendova. Među njima su i muzičari za koje publika izvan Sombora možda nikada nije čula, ali čije su svirke bile važan deo života grada.

Dok je pripremao knjigu, iza poznatih zgrada otkrivao je nekadašnje klubove, a iza fotografija priče o prvim nastupima. „Meni je bila zanimljiva ta cela progresija, da vidim šta se tu sve dešavalo i kako oni dan-danas o tome pričaju“, kaže Olujić. Mnogi sagovornici i dalje sviraju, popravljaju instrumente ili snimaju muziku. Njihovi bendovi možda više ne postoje, ali je muzika ostala deo njihovog života.

Dolazak Omege u dvorište somborske Tehničke škole za ljude koji su prisustvovali tom koncertu bio je gotovo nestvaran događaj. Igor Olujić slušao je njihove priče godinama kasnije, prikupljajući građu za „Antologiju somborskog rock & rolla“. Uzbuđenje nije iščezlo: dolazak čuvenog mađarskog benda opisuje kao da je u grad sleteo svemirski brod.

Takva sećanja promenila su i zamisao knjige. Olujić je krenuo da prikuplja tekstove pesama, a našao se među pričama o igrankama, prvim bendovima, klubovima kojih više nema i ljudima koji pamte gde je u Somboru nekada bilo važno izaći i čuti muziku.

„Prva knjiga bila je zamišljena kao neka pesmarica, da samo budu pesme“, kaže Olujić za Subotičke.rs.

Sagovornici su, međutim, uz pesme donosili i svoje biografije, fotografije i uspomene. Razgovori su se širili daleko izvan podataka o tome ko je u kom bendu svirao.

„Oni su meni pričali ne samo o svojim bendovima nego i o događajima iz Sombora iz šezdesetih i sedamdesetih godina“, objašnjava.

Tako je nastala antologija čije drugo, dopunjeno izdanje okuplja podatke o oko 150 bendova iz Sombora i okolnih mesta. Priča počinje sa Tajfunima, koje Olujić vezuje za 1963. godinu, i prati više od šest decenija lokalnog stvaralaštva. U knjizi su i sastavi iz sela, od Riđice do Bezdana.

Iza tog broja stoje godine traženja ljudi. Neko je znao nekadašnjeg gitaristu, neko je imao broj telefona pevača, neko sačuvanu fotografiju ili tekst pesme. Kontakti su se nizali preko prijatelja, društvenih mreža i preporuka.

„Najkomplikovaniji deo je bio da se pronađu svi ti ljudi, svi ti bendovi koji su egzistirali, koji su postojali, i onda da sa njima stupim u kontakt“, kaže Olujić.

Osnovni uslov za ulazak u knjigu bilo je da bend ima sopstvene pesme. Uvršteni su i instrumentalni autorski sastavi, a izuzetak je napravljen za pojedine grupe iz šezdesetih i ranih sedamdesetih, kada na lokalnoj sceni autorska muzika još nije bila uobičajena.

„Kriterijum je bio jedini da su to autorski bendovi koji su imali svoje pesme“, navodi.

Olujić ne tvrdi da je pronašao sve. I pored poziva da se muzičari jave i preporuka koje su stizale, siguran je da je bilo još sastava čije priče nisu zabeležene. Neki nisu želeli da učestvuju, čak ni kada ih je ponovo kontaktirao za dopunjeno izdanje.

Prikupljanje građe za prvu knjigu trajalo je oko dve godine. Za drugu je radio približno šest do osam meseci. Već je imao osnovu, znao je šta traži i kako da materijal oblikuje, ali mu je rad ipak teže pao.

„U tehničkom smislu bilo je lakše, ali ovako, sa ljudima, malo je bilo teže sad“, kaže.

Primećuje i da je novih bendova sve manje. Kada govori o vremenu u kojem je scena bila najživlja, izdvaja osamdesete, kada je rokenrol bio deo glavnih muzičkih tokova u Jugoslaviji. Devedesete su donele drugačiju muziku i teme koje su ulazile u svakodnevni život.

„On više nije bio mejnstrim, ali mogu da kažem da je bio i kvalitetniji od tog iz osamdesetih godina. Bavio se nekim drugim temama koje su počele da se pojavljuju u razgovorima ljudi i u njihovim životima“, ocenjuje Olujić.

Promene vremena mogu da se čitaju i kroz pesme sačuvane u knjizi. Ljubavne teme ustupale su prostor težim sadržajima, dok među novijim sastavima primećuje metal bendove koji stvaraju na engleskom jeziku.

U toj istoriji važno mesto ima Radio Sombor . Bendovi su, prema njegovim rečima, tokom osamdesetih i devedesetih tamo snimali, a njihove pesme dobijale su prostor u programu. Knjiga zato beleži i doprinos radija i Zdenka Bakića.

Olujić nije pretraživao radio-arhive, ali je od muzičara dobio deo sačuvanih snimaka. Podatke o sastavima tražio je i u biblioteci i istorijskom arhivu, povezujući pisanu građu sa onim što su mu ljudi govorili.

Na pitanje koji bi somborski bend izdvojio, odgovara iz ličnog ugla: za njega je najbolji Fentestik kiseli bend. Neozbiljne pesimiste, čiji je frontmen, smatra najpoznatijim somborskim sastavom široj publici. Podseća i na početak dvehiljaditih, kada se nekoliko bendova iz grada istovremeno izdvojilo na srpskoj rok sceni.

Ali knjigu čine i brojni muzičari za koje publika izvan Sombora možda nikada nije čula. Njihove pesme, fotografije i biografije svedoče koliko je ljudi u jednom gradu imalo potrebu da nešto svoje odsvira i zabeleži.

Objavljivanje dopunjenog izdanja bilo je povod da se deo te scene ponovo okupi. Promociju su pratila dva muzička dana, 4. i 5. septembra, u somborskom „Kabareu“, između Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ koja je ujedno i izdavač ovog izdanja i Narodnog pozorišta.

Olujić taj događaj opisuje kao mini-festival bendova koji su se ponovo sastali za tu priliku. Pred binom su bili nekadašnji posetioci njihovih svirki, ljudi koji se dugo nisu sreli, ali i mlađi koji su slušali šta se u gradu stvaralo pre njihovog vremena.

„Pojavili su se ljudi koje nismo dugo videli, tako da je stvarno sve bilo lepo“, kaže.

Podršku biblioteke imao je tokom pripreme oba izdanja i organizovanja promocije. Za njega je to važna odluka ustanove koja je u lokalnoj muzičkoj sceni prepoznala građu vrednu čuvanja.

„Jedan grad je prepoznao, kroz biblioteku, da treba da ima jedno ovakvo izdanje koje će obuhvatiti jedan istorijski period“, navodi Olujić.

Razgovor o Somboru prirodno je otvorio i pitanje Subotice. Džukele izdvaja kao bend koji šira publika povezuje sa ovim gradom, a sličnost dveju scena vidi u sklonosti ka neobičnom muzičkom izrazu.

I Subotica ima deo svoje muzičke prošlosti sačuvan među koricama. „Pola veka subotičke popularne muzike“ Tihomira Mišića , objavljena 2019. godine u izdanju Istorijskog arhiva Subotica, predstavlja 370 izvođača, bendova, vokalnih solista i drugih muzičkih stvaralaca. Prema podacima izdavača, obuhvata različite žanrove popularne muzike od šezdesetih do dvehiljaditih.

Starije muzičko nasleđe grada istraživao je Tibor Pekar. Njegove knjige na mađarskom jeziku obrađuju drugu polovinu 19. veka, period od 1900. do 1918. i godine između dva svetska rata, prateći koncerte, Muzičku školu, horove, crkvenu i pozorišnu muziku.

Olujiću je rad na antologiji promenio način na koji vidi sopstveni grad. Sada zna šta se događalo na mestima koja drugima izgledaju sasvim obično. Iza neke zgrade pamti klub, iza dvorišta koncert, iza fotografije ljude koji su se tokom razgovora ponovo vraćali svojim prvim svirkama.

„Meni je bila zanimljiva ta cela progresija, da vidim šta se tu sve dešavalo i kako oni dan-danas o tome pričaju“, kaže.

Mnogi od njih ostali su uz muziku i kada su bendovi prestali da postoje. Neko i dalje svira, neko popravlja instrumente, radi u studiju, stvara muziku na računaru ili se bavi pločama. Među njima su, prema njegovim rečima, i muzičari iz najranijih somborskih sastava.

„Ta knjiga je jedan istorijski dokument koji će ostati za buduće generacije“, kaže Olujić.

Na njenim stranicama ostaju i oni koje velike diskografije možda nisu dovoljno zabeležile: ljudi koji su imali bend, napisali pesmu i postali deo istorije i muzičkog života svog grada.