BEOGRAD, 7. oktobar 2026. – Socijalistička partija Srbije ponovo ostaje bez članova i funkcionera. Ovoga puta čak 16 njih, uglavnom iz redova omladine, podnelo je neopozive ostavke na sve funkcije i istupilo iz članstva. I dok rukovodstvo SPS-a pokušava da umanji značaj novih odlazaka, pitanje se sve glasnije nameće – napuštaju li putnici brod koji se ozbiljno zaljuljao i da li se jedna od najdugovečnijih političkih organizacija u Srbiji polako sprema za zasluženu penziju i mesto u muzeju politike devedesetih?

Šesnaest članova i funkcionera SPS-a saopštilo je 5. oktobra da napušta partiju, navodeći veoma ozbiljne razloge za takvu odluku. Prema njihovim rečima, SPS je izgubio značajan deo političke samostalnosti, autentičnosti i identiteta, dok je prostor za slobodno mišljenje, kritiku i neslaganje postao sve uži.

Njihova možda najteža ocena stanja u stranci stala je u nekoliko reči: umesto debate očekuje se saglasnost, a umesto inicijative – poslušnost. Nije bez simbolike ni datum koji su izabrali za odlazak. Odluka je objavljena 5. oktobra, tačno 26 godina nakon političkog preokreta kojim je okončana vlast Slobodana Miloševića. SPS je upravo pod Miloševićem obeležio politički život Srbije tokom devedesetih, da bi posle njegovog pada preživeo, promenio retoriku, vratio se na vlast i tokom narednih decenija postao gotovo nezaobilazan partner različitim vladajućim većinama.

Od Miloševića do Dačića – SPS preživeo sve, ali može li i sebe?

SPS je osnovan 1990. godine, a njegov prvi predsednik bio je Slobodan Milošević. Posle promena 2000. godine mnogi su očekivali da će zajedno sa Miloševićevom vlašću u istoriju otići i partija koja je predstavljala jedan od glavnih stubova tadašnjeg sistema.

To se, međutim, nije dogodilo.

Pod vođstvom Ivice Dačića SPS je uspeo da se politički rehabilituje, vrati u vlast i tokom godina sarađuje sa strankama koje su nekada bile njegovi najveći protivnici. Od 2012. godine socijalisti su praktično neprekidno partner Srpskoj naprednoj stranci, ali upravo taj odnos danas deo ljudi koji napuštaju SPS vidi kao jedan od razloga gubitka političke samostalnosti i identiteta.

Jer ako partija više nema dovoljno prostora da vodi sopstvenu politiku, ako se kritika doživljava kao problem, a poslušnost postaje važnija od inicijative – šta je onda ostalo od nekada moćnog SPS-a osim imena, infrastrukture i nekoliko prepoznatljivih lica?

OVO NIJE PRVI ODLAZAK

Najnovijih 16 istupanja nije izolovan slučaj. SPS se već neko vreme suočava sa unutrašnjim potresima, ostavkama i promenama u sopstvenim redovima.

Posebnu pažnju javnosti privukao je slučaj nekadašnjeg visokog funkcionera Branka Ružića, a tokom prethodnog perioda beležene su ostavke i odlasci socijalista i u pojedinim lokalnim odborima. Sam SPS je početkom septembra saopštio da je po različitim osnovama prestala funkcija 14 članova Glavnog odbora.

Zato novih 16 odlazaka više nije tako lako posmatrati samo kao nekoliko pojedinačnih nezadovoljstava. Pogotovo kada ljudi koji odlaze gotovo otvoreno govore o gubitku identiteta partije.

S druge strane, SPS pokušava da spusti loptu. Socijalistička omladina saopštila je da se u javnosti stvara pogrešna slika o razmerama odlazaka, osporavajući i pojedine funkcije koje su pripisane potpisnicima. Naveli su da organizacija okuplja više od 7.000 mladih i da je samo tokom prethodnog meseca dobila desetine novih članova.

To jeste druga strana priče. Ali ostaje činjenica da 16 ljudi nije samo napustilo partiju, već je javno obrazložilo zbog čega to čini. A njihove reči teško zvuče kao reklama za unutrašnje stanje među socijalistima.

Da li je došlo vreme za političku penziju?

SPS je preživeo Miloševićev pad, 5. oktobar, Hag, godine opozicije, promene koalicija, ideološke zaokrete i brojne političke krize. Malo koja stranka u Srbiji može da se pohvali – ili optereti – takvim političkim stažom. Ali možda najveći problem SPS-a danas više nisu njegovi protivnici.

Možda je najveći problem pitanje koje postavljaju upravo ljudi koji iz njega odlaze: šta je danas zapravo SPS i kakvu samostalnu politiku predstavlja?

Kada članovi, a posebno mlađi ljudi, počnu da govore da nema dovoljno prostora za kritiku i da se inicijativa zamenjuje poslušnošću, alarm bi morao da se čuje i na najvišim spratovima partijskog rukovodstva.

Pred Srbijom su izbori, političke karte ponovo se mešaju, a SPS na njih izlazi opterećen odlascima i pitanjem sopstvenog identiteta. Brod koji je preživeo gotovo svaku političku oluju u poslednjih 36 godina još nije potonuo. Daleko od toga.

Ali putnici očigledno počinju da silaze.

A ako se taj trend nastavi, možda će se uskoro postaviti pitanje koje je donedavno zvučalo gotovo nezamislivo: da li je došlo vreme da jedna od najdugovečnijih stranaka savremene Srbije konačno ode u političku penziju – i zauzme svoje, nesumnjivo veliko, mesto u muzeju srpske politike devedesetih?