Piše: Branislav Sekulović, advokat
Događa se da Vam neki datum ostane u sećanju i posle više desetina godina… Taj 24. decembar sam upamtio po tome što će splet nesrećnih okolnosti, dovesti do velike tragedije, iako je taj datum, zapravo trebao da bude dan za proslavu…
Nikola je bio zaposlen u firmi koja se bavi zaštitom od poplava, i 24. decembra 1994. g. su se okupili zaposleni da obeleže dan kada je, pre 70 godina, firma nastala… Bilo je svečano, jelo se i pilo, bilo je tu i muzike, pa je u nekim ranim večernjim satima, Nikola, sa par kolega sa posla, krenuo svojoj kući, u tadašnjoj ulici Vite Vraštanovića, iza nekadašnje Štamparije… a blizu Autobuske stanice. U ulici kojom se kretalo društvo, mladi ljudi i oni srednjih godina, svi pod manjim ili većim uticajem alkohola, te večeri nije bilo struje… Radilo je samo po koje ulično svetlo, sa stuba… I tako, uz priču i šalu, neko je pomenuo kako su se oni tog dana provodili i slavili, a žene im ostale same kod kuće… Jedan od onih neoženjenih je pomenuo, da je moguće da su se one „za to vreme snašle“, što je društvo ocenilo kao čisto zezanje… Ali, ne lezi vraže…
Kada se Nikola našao od svoje kuće, na oko 100-200 metara, video je kroz polumrak, da je neki čovek izašao iz njegovog dvorišta, i čini mi se biciklom, nestao u mraku… Manja količina alkohola, ali očigledno dovoljna, ali i smejanje i zadirkivanje kolega sa posla, učinilo je svoje… Kao vetar je uleteo u svoju kuću i odmah ušao u prostoriju koja je bila dnevni boravak sa kuhinjom. Zatekao je ženu kako stoji na naslonjaču od troseda, pored prozora i kači zavesu u mraku, uz sveću.
Bez ikakvog pitanja, svukao ju je sa naslona troseda i izvadio svoj pištolj, po koji je u međuvremenu otišao do šupe, prislonio joj cev uz glavu i opalio, jedanput, drugi put… Njegova supruga, starosti 23 godine, klonula je, oblivena krvlju. Nikola je tek posle toga, postao svestan tragedije koja je nastala, pa je ostatak metaka ispalio u zid iznad visećeg dela kuhinje… Strahoviti prasak, nastao od ispaljenih hica, je u sobu doveo njegovu baku Ružicu, a nisam siguran da su ti pucnji razbudili i tek par godina starog sinčića…
Preuzeo sam odbranu izvršioca ovog nedela, i tokom trajanja postupka istrage, saslušavani su svedoci, ali je obavljeno i balističko veštačenje. Izlazio je sud i na lice mesta, jer sam pokušavao da direktne, smrtonosne pogotke, u glavu nesrećne žene, pripišem mogućem rikošetiranju. Saslušan je i njegov najbolji drug, od detinjstva, koji je te tragične noći, došao do Nikole i njegove žene, da im vrati neku brusilicu, dva ili tri minuta pre tragedije.
Sećam se da sam u jednoj od čestih poseta okrivljenom, bio potpuno zatečen, jer je on od mene tražio da u lokalnim novinama, Glasu Podrinja, objavim čitulju pokojnoj supruzi, u njegovo ime… Da Vam ne govorim, koliko su te posete, ali i kontakti sa njim bili mučni, jer je on izražavao nenormalno kajanje, praktično, žalio je zbog toga što je učinio, u trenutku nekakve privremen ludosti…
Kazna je bila 10 godina zatvora, i Nikola je ubrzo je otišao u KPZ Sremska Mitrovica. Posle nekoliko godina, njegovo izdržavanje kazne je prekinuto, usled teških oštećenja bubrega, usled čega je po izlasku na slobodu, morao da ide na dijalizu… Sretali smo se nekoliko puta u gradu, na ulici, i u marketima, i uvek mi je pominjao da jedva čeka da umre… jer ga je ubijala krivica…
Pre nekoliko godina, čuo sam da je Nikola umro… otkazali su mu bubrezi…
Ovaj slučaj mi je ostao posebno u sećanju, i to upravo zbog toga, što je nastao iz jedne šale, jednog najobičnijeg zezanja, a glavom je platila mlada majka, supruga, ali svakako, potpuno nevina, ni kriva ni dužna… I to se dešava… jer, eto od sudbine se ne može pobeći… Od te sudbine nije pobegla ni Mirjana, ali ni Nikola…
NASTAVIĆE SE…