BEOGRAD, 8. oktobar 2026. – Aleksandar Vučić je neposredno pre odlaska sa funkcije predsednika Srbije saopštio da je pomilovao 49 osoba. Imena svih pomilovanih nisu objavljena, Ministarstvo pravde tvrdi da ne zna ko se nalazi na spisku, a Zakon o pomilovanju jasno propisuje proceduru. U međuvremenu, u javnosti se pojavio nezvanični spisak sa imenima bivših ministara i funkcionera. Ko je predložio pomilovanja, gde su odgovarajuća dokumenta i da li je poštovan zakon?

Kada je 27. septembra 2026. godine podneo ostavku na funkciju predsednika Republike Srbije, Aleksandar Vučić saopštio je da je doneo odluke o pomilovanju ukupno 49 osoba. Naveo je da se među njima nalazi 12 pripadnika takozvane novosadske grupe, uključujući Milu Pajić, kao i 11 osoba koje su učestvovale u incidentima protiv učesnika blokada. Identitet preostalih 26 osoba nije otkrio.

Međutim, ono što je predstavljeno kao korišćenje ustavnog ovlašćenja predsednika otvorilo je ozbiljno pravno pitanje – da li su odluke donete u skladu sa zakonom ili je predsednik samostalno odlučivao o pomilovanjima, mimo propisane procedure?

Zakon jasno propisuje ko pokreće postupak

Član 112. Ustava Republike Srbije daje predsedniku pravo da daje pomilovanja, ali izričito navodi da to čini „u skladu sa zakonom“. Upravo je taj deo ključan.

Prema članu 4. Zakona o pomilovanju, postupak kojim se neko oslobađa krivičnog gonjenja, odnosno abolicija, pokreće se isključivo po službenoj dužnosti. Član 11. istog zakona određuje da taj postupak pokreće ministar pravde. Kod pomilovanja pravnosnažno osuđenih lica zakon predviđa drugačiju proceduru, uz učešće suda i Ministarstva pravde.

Drugim rečima, predsednik donosi konačnu odluku, ali to ne znači da može da zaobiđe zakonom propisani postupak. Zato je posebno značajna izjava Ministarstva pravde, koje je agenciji Beta saopštilo da ne zna koga je Vučić pomilovao, da je to bila njegova odluka i da Ministarstvo neće učestvovati u njenom sprovođenju.

Kako je moguće da Ministarstvo pravde ne zna ko je pomilovan ako zakon propisuje njegovu ulogu u postupku? Da li je ministar pravde Nenad Vujić pokrenuo postupke za aboliciju? Da li postoje odgovarajući akti i mišljenja? Ako postoje, zašto nisu predstavljeni javnosti?

Sama izjava Ministarstva ne dokazuje da je zakon prekršen, ali otvara ozbiljnu sumnju koju je moguće otkloniti objavljivanjem dokumentacije.

Na nezvaničnom spisku i bivši ministri

Dodatnu pažnju izazvao je spisak koji se pojavio na društvenim mrežama, a na kojem se pominju Goran Vesić, Tomislav Momirović, Milan Radoičić, Jelena Tanasković, Nikola Selaković, Milorad Grčić, Dijana Hrkalović, Slaviša Kokeza i druge osobe.

Predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić zatražio je 7. oktobra od Vučića da potvrdi ili demantuje ove informacije, naglašavajući da ni sam ne zna da li je spisak autentičan. Zato je važno naglasiti da ne postoji zvanična potvrda da su navedene osobe zaista pomilovane.

Posebno zabrinjava činjenica da je Viši sud u Beogradu saopštio da nije dobio odluke o oslobađanju od krivičnog gonjenja u predmetima koje vodi, uključujući slučaj „Generalštab“. Ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, prema dostupnim informacijama, nije primilo odgovarajuće odluke u predmetima iz svoje nadležnosti.

Postavlja se jednostavno pitanje: ako su odluke donete, gde se nalaze i da li su dostavljene institucijama koje treba da postupaju po njima?

Pravnici upozoravaju, podneta i krivična prijava

Demokratska stranka je 2. oktobra podnela krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića zbog sumnje na prekoračenje službenih ovlašćenja prilikom donošenja odluka o pomilovanju. To, naravno, ne predstavlja dokaz krivične odgovornosti, ali potvrđuje da je pitanje zakonitosti ovih odluka postalo i predmet formalnog obraćanja pravosudnim organima.

Ko je sastavio spisak i ko će odgovarati ako je zakon prekršen?

Pomilovanje jeste ustavno pravo predsednika, ali nije pravo da se krivični postupci zaustavljaju ili kazne opraštaju bez poštovanja zakona. Javnost ima pravo da zna ko je pomilovan, po kom osnovu i da li su nadležni organi učestvovali u donošenju odluka.

Ako je sve urađeno zakonito, dovoljno je objaviti odgovarajuću dokumentaciju i objasniti proceduru. Ako nije, onda se postavlja pitanje odgovornosti svih koji su u tome učestvovali.

Ko je sastavio spisak 49 osoba? Ko je pokrenuo postupke? Da li je ministar pravde potpisao potrebne akte? Ko su ljudi čija imena nisu saopštena i da li se među njima nalaze osobe protiv kojih se vode postupci zbog korupcije i drugih teških krivičnih dela? Ovo nisu pitanja političkog opredeljenja, već elementarnog poštovanja pravnog poretka.

Jer država u kojoj bivši predsednik saopšti da je pomilovao 49 ljudi, Ministarstvo pravde tvrdi da ne zna koga, a nadležni sudovi nemaju odgovarajuće odluke, duguje građanima mnogo više od ćutanja.

Ako je zakon poštovan, neka pokažu dokumenta. Ako nije, ko je odgovoran? I da li u Srbiji zakon jednako važi za sve – ili postoje oni koji mogu da odlučuju i iznad njega?