Kada Ostoja Bunić pogleda deo stare veš-mašine ili izolator, već razmišlja šta bi od njih mogao da napravi. U njegovom dvorištu na Kelebiji nalaze se stolovi, stolice, letnji tuš i talandara koja se okreće. Mnogo toga napravio je sam, a iza svakog predmeta stoje znanje, strpljenje i ideja kako da ono što već ima dobije novu namenu.

Ima 71 godinu i još mnogo zamisli koje želi da ostvari. Interesovanje za zanate i spremnost da se prihvati različitih poslova povezuje sa ocem.

„Sve me interesuje…Otac mi je bio najbolji majstor u selu. I onda sam nasledio, verovatno, njegove gene i znanje“, kaže Ostoja.

Radio je u „Severu“ i vodoprivredi, popravljao kućne aparate i postavljao instalacije. Najviše mu je odgovarao rad na terenu, gde je kvar trebalo pronaći i otkloniti da bi posao mogao da se nastavi. Kada je voda bila potrebna za zalivne sisteme, nije čekao dolazak druge firme ako je sam mogao da reši problem.

Kuću na Kelebiji počeo je da gradi 1989. godine i veliki deo posla završio svojim rukama. Njegovo umeće danas se vidi i u dvorištu i u bašti, a u svemu što radi ima veliku podršku supruge. Ona je crtala skice za ogradu, dok je on učio da vari, kuje i oblikuje metal. Tako su zajedničke zamisli postajale deo njihovog doma.

Uz posao uvek ima mesta i za šalu. Na pitanje kako pravi krivine na metalu, odgovara: „Ja uvek hvatam krivine.“ Voli, kaže, da se našali na svoj račun i nasmeje ljude.

Na talandari koju je napravio jasno se vidi kako koristi iskustvo iz različitih poslova. Deo veš-mašine i ležajevi omogućavaju njeno okretanje, dok je u konstrukciji ostavio otvor za plamenik. Predmet koji koristi u dvorištu sastavio je od delova kojima je pronašao novu svrhu.

Materijal za naredni rad već je pripremljen. Od izolatora namerava da napravi stočić za kafu. Za svoje radove nema unapred određen cenovnik. Ako nekome zatreba nešto slično za dvorište, spreman je da se dogovori. Stolove i stolice koje je napravio koristi i sam.

Ni kada izađe iz radionice, Ostoja ne miruje. Nekada je trčao pre posla, a do „Severa“ odlazio pešice. Danas vreme odvaja za šetnje i planinarske izlete.

„Volim prirodu, čist vazduh i kretanje“, kaže.

Znanje koje je sticao godinama rado deli. Dok je popravljao belu tehniku, domaćini su mogli da prate šta radi, a jednostavnije probleme objašnjavao im je i telefonom. Posle hiljada popravljenih mašina, mnoge kvarove prepoznaje zahvaljujući iskustvu.

Kako vidi sebe, najbolje govori susret sa ženom koja mu se obratila sa „majstore“, a zatim se izvinila jer je znala da je inženjer.

„Ja sam kod tebe majstor. Ja sam u firmi inženjer, a na ulici običan čovek“, odgovorio joj je Ostoja.

U njegovom domu ostali su tragovi svih tih poslova: od kuće koju je gradio do ograde i predmeta koje svakodnevno koristi. Uz supruginu podršku, i dalje smišlja, sklapa i popravlja. Sledeći na redu je stočić za kafu.