<h2><strong>Knjižara-galerija Kulturnog centra Šabac, Petak, 2. oktobar, 2026. godine, u 19 časova</strong></h2>

„Bolje je polomljeno a popravljeno, nego ono što nikada nije ni bilo slomljeno. Jer ono što je popravljeno ima istoriju i karakter.“ – japanska poslovica

Izložba istražuje japansku tehniku kincugija – veštinu popravljanja polomljenih predmeta zlatom. U svetu koji teži savršenstvu, ovi radovi naglašavaju pukotine i slave nesavršenosti koje dolaze kao realnost i lepota života u svojoj punoći.

„Moraš nastaviti da lomiš svoje srce dok se ne otvori.“ – Rumi, sufijski pesnik

Svaki lom je dokaz da smo još uvek „meki“ i živi, a ne okamenjeni.

Koncept se bavi filozofskim, psihološkim i kreativnim istraživanjem pitanja: „Koliko puta srce može biti slomljeno?“, „Koliko puta može zaceliti?“, „Da li postoji neko od nas kome nije bar jedanput slomljeno srce?“ i „Da li je ljudsko srce samo dvofazna pumpa ili nešto mnogo više?“

Radovi iz ovog ciklusa obuhvataju objekte u kutija-ramovima, keramičke predmete, 3D štampane instalacije i asamblaže sa implementiranim, značajnim razbijenim predmetima iz mog života.

Izloženi radovi nisu samo objekti; oni su intimni portreti srca građeni od krhotina stvarnosti. Koristeći filozofiju kincugija kao nit vodilju, u strukturu srca implementirala sam predmete koji nose težinu sećanja – od fragmenata omiljene porcelanske šoljice za kafu kupljene u Muzeju porcelana u Subotici, preko slomljene iranske činije sa Baščaršije u Sarajevu, do osinjaka skinutog sa vikendice u Banji Badanji…

„Nakon što se srce slomilo kao porcelanska činija,

Kada se rasprslo u parčiće, raspršilo,

Sam život je ponovo sastavio krhotine.

Prijatelji donose svoje rastopljeno zlato

Da ponovo spoje delove u celinu.

Prstima prelazim preko sjajnih ožiljaka.

Neki delovi će zauvek nedostajati.

Dozvoli mi da se zaljubim u ono što je slomljeno.

Dozvoli mi da se usudim da to nazovem lepim.“

– Rozmari Valtola Tromer (Rosemerry Wahtola Trommer)

Oslanjajući se na svoje iskustvo u ekspresivnoj art terapiji, često sam dopuštala da me sam materijal vodi. Dozvolila sam da me ne ograniči moje akademsko znanje, već da se zaigram sa svojim autentičnim idejama, slaveći nesavršenost. Ovo su radovi o onoj vrsti lepote koja je moguća tek nakon loma.

„Postoji pukotina u svemu, tako svetlost ulazi.“ – Leonard Koen

Ovi radovi su svedočanstvo da svaki detalj, koliko god bolan, nesavršen bio, čini intimnu priču koja nas oblikuje. Pozlaćivanjem svojih rana, mi ne maskiramo bol, već mu dajemo novu, dragocenu formu – pretvaramo ga u lepotu koja nas čini celovitima.

Ostaje samo otvoreno pitanje: da li je reparacija beskonačna?

<strong><em>Jelena Spasojević, autorka izložbe</em></strong>