Malim snovima do ostvarenja velikih

Foto: privatna arhiva

Ljubav prema muzici nije nastala u jednom trenutku. Gradila se iz mnogo malih stvari“ ističe Šapčanin Siniša Ćirić dok se priseća svojih prvih muzičkih koraka, profesora, pedagoga koji su menjali poglede na umetnost i utirali put dečaku sa violinom ka velikim koncertnim dvoranama

Rođen je i odrastao u Šapcu, gde je počeo da uči violinu i gde su postavljeni temelji svega što je kasnije došlo. „Moj put, međutim, nije od početka bio tako pravolinijski. Kao dečak sam birao između violine, takmičarskog gađanja vazdušnom puškom, kasnije i rukometa, i dugo me je zanimalo mnogo različitih stvari“ – priča danas priznati umetnik, violinista, koncertmajstor, muzički pedagog, umetnički direktor prestižnog festivala, koji je najveći deo svoje profesionalne karijere izgradio u Americi gde više od dve decenije živi i radi.

Džeparac za note do Karnegi Hola

- Roditelji su me vodili na koncerte klasične muzike na Kolarac u Beogradu. Jedan od prvih koncerata kojih se jasno sećam bio je nastup Sretena Krstića i Jovana Kolundžije. Tada sam se praktično zaljubio u Baha i njegove violinske koncerte. Moj kum, koji i danas živi u Nemačkoj, kupio mi je snimke tih koncerata na audio-kasetama i ja sam ih slušao gotovo svako veče pred spavanje. Sećam se i da sam mesecima čekao da u Beograd stigne Petersovo izdanje nota koje sam želeo. Imao sam možda dvanaestak godina kada sam roditeljima saopštio da ću sam otići u Beograd i kupiti ih novcem koji sam uštedeo.

Danas mi je možda upravo taj detalj interesantan - nisam još znao da će muzika biti moj život, ali očigledno je već bila postala nešto bez čega nisam mogao. Studirao sam na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, svirao u Operi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Camerati Academici. Posle studija i bombardovanja radio sam prvo kao honorarni saradnik Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, a zatim dobio stalno mesto u Simfonijskom orkestru Radio-televizije Srbije. Nakon toga odlazim u Sjedinjene Države, gde sam završio master i doktorske studije i izgradio izvođačku, pedagošku i kasnije menadžersku karijeru. Sa ansamblom ARCO snimio sam brojne diskove kao solista i član ansambla i nekoliko puta nastupao u Carnegie Hallu. Od 2010. godine bio sam koncertmajstor Filharmonije u Savani, na toj poziciji punih petnaest godina, a danas nosim zvanje Concertmaster Emeritus. Paralelno sa umetničkim radom sve više sam ulazio u vođenje muzičkih institucija, prvo kao direktor operacija, a potom i generalni menadžer orkestra. Godine 2023. izabran sam za prestižni program League of American Orchestras namenjen razvoju budućih lidera orkestara, festivala, opera, baleta i omladinskih orkestara. To iskustvo i ljudi koje sam tamo upoznao bili su veoma važni za moj sledeći profesionalni korak. 2025. izabran sam za izvršnog direktora Savannah Music Festivala i danas je to moje glavno profesionalno angažovanje. Doduše, još uvek se trudim da održavam karijeru violiniste i sviram koliko mi vreme i raspored dozvoljavaju.

Trenutno nemam koncert u Srbiji koji mogu zvanično da najavim ali voleo bih da se ponovo vratim na koncertnu binu u Srbiji, a Šabac bi naravno imao posebno mesto. Mislim da bi danas taj koncert za mene imao sasvim drugačije značenje nego pre dvadeset ili trideset godina. Kada se vratite na mesto odakle ste krenuli posle toliko različitih životnih iskustava, više ne svirate samo program. Na neki način donosite sa sobom sve što se dogodilo između odlaska i povratka.

Pronaći svoj put

Kako je izgledao prelazak sa umetničke scene u Srbiji na američku, šta je bio najveći kulturološki i muzički izazov?

- Dolazak u Ameriku za mene je predstavljao novi početak, ali ga nikada nisam doživljavao kao odbacivanje prethodnog života. Naprotiv, sve što sam naučio u Šapcu, Novom Sadu i Beogradu poneo sam sa sobom. Govorio sam odlično engleski i nastavak studija kroz master bio je prirodan sledeći korak. Sticajem okolnosti povezao sam se sa Levonom Ambartsumianom na University of Georgia i postao njegov student i asistent. On mi je dao ogromnu dozu samopouzdanja. Sve što sam doneo sa sobom iz Srbije dobilo je kod njega neku novu dimenziju. Bio je uz mene u praktično svim važnim prelomnim trenucima, kod njega sam doktorirao, a tokom tih godina došla su i snimanja, koncerti i nastupi u Karnegi holu. Naša saradnja i prijateljstvo traju i danas. Najveći izazov za mene nije bio da preživim neku veliku teškoću, već da pronađem svoj put u potpuno novom sistemu. Vrlo brzo sam shvatio da je važno verovati u ono što znaš i možeš, ali isto tako nikada ne pomisliti da si završio sa učenjem. Mislim da mi je Amerika posebno učvrstila jednu ideju: morate da se okružite dobrim ljudima. Ljudima koji će vas mentorisati, povezati sa drugima, podeliti iskustvo i pomoći vam da vidite mogućnosti koje sami možda ne biste videli. Karijera se veoma retko gradi potpuno samostalno.

Koreni su važni

Da li ste ostvarili sve želje za nastupima u velikim koncertnim centrima ili ima još neki gde biste želeli da nastupite?

- Karnegi Hol svakako ima posebno mesto u životu svakog klasičnog muzičara. Imao sam sreću da tamo nastupim nekoliko puta i to su iskustva koja se ne zaboravljaju. Ali interesantno je da, kada jednom stanete na takvu binu, ne osećate da ste stigli do neke konačne tačke, naprotiv. Shvatite da je svaki takav trenutak samo deo jednog mnogo dužeg puta. Meni je uvek bilo važno i to odakle sam došao. Od deteta koje je u Šapcu čekalo da iz Beograda stignu note koje želi da svira, do Karnegi Hola postoji prilično velika geografska i životna udaljenost. Ali meni te dve slike nisu u sukobu. Jedna bez druge verovatno ne bi postojala. Vremenom sam naučio da kvalitet muzičkog doživljaja nema uvek veze sa veličinom ili slavom dvorane. Neki koncerti pred mnogo manjom publikom mogu ostati podjednako duboko u sećanju.

Autentičnost je presudna

Trudite se da publici u Americi predstavite i balkanski melos. Kako tamo reaguju na naše tradicionalne ritmove?

- Sa Balkan Quartetom sam imao priliku da spojim svoje klasično obrazovanje sa muzikom prostora iz kojeg dolazim. Nama su određeni neparni ritmovi, melodijski obrti i način fraziranja prirodni jer smo sa njima odrasli. Publici u Americi oni često zvuče potpuno novo. Mislim da je najveća greška kada pokušavate da takvu muziku previše „prevedete“ publici. Autentičnost je najvažnija. Ne moraju ljudi da znaju da li slušaju sedam osmina ili devet osmina da bi osetili energiju. Muzika često uspeva da objasni kulturu mnogo bolje nego što možemo rečima.

Amerika me je promenila i dala mi ogromne mogućnosti. Ona je danas moj dom. Ali sve ono sa čim sam došao - Šabac, Srbija, ljudi koji su me učili, muzika koju sam slušao kao dete, nije nestalo. Samo je postalo deo nečeg novog.

Ukazana čast podrazumeva odgovornost

Kao izvršnom direktoru velikog festivala, koliko je teško balansirati između emocije umetnika i racionalnog koje zahteva uloga menadžera?

- Mislim da upravo ta kombinacija danas predstavlja jednu od mojih najvećih prednosti. Ja nikada ne mogu da gledam umetnika samo kao stavku u budžetu. Znam šta znači provesti godine učeći instrument, šta znači izaći pred publiku, pripremati se za koncert, biti na audiciji, živeti sa dobrim i lošim nastupima. Ali danas istovremeno imam odgovornost prema čitavoj organizaciji, zaposlenima, umetnicima, publici, donatorima, sponzorima i budžetu od nekoliko miliona dolara. Direktor ponekad mora da kaže „ne“ nečemu što bi umetnik u njemu rado uradio. Ali moj cilj nije da menadžment pobedi umetnost. Naprotiv. Dobar menadžment mora da omogući veliku umetnost. Savannah Music Festival je posebno uzbudljiv jer je teško staviti ga u jednu žanrovsku kutiju. To je organizacija koja dovodi neke od najvažnijih umetnika našeg vremena u Savanu. Kada sam 2025. dobio poziv da sam izabran za izvršnog direktora, teško mi je bilo da taj trenutak opišem drugačije nego kao profesionalno ispunjenje mnogih malih i velikih snova. Istovremeno sam bio veoma svestan koliko je velika čast, ali i odgovornost, stati na čelo takve institucije. Savannah Music Festival danas ima gotovo kultni status u gradu. Posebno mi je važno što naš rad nije ograničen samo na festivalske koncerte. Kroz obrazovne programe poput Musical Explorers i Savannah Jazz Academy muzika dolazi do hiljada dece, uključujući veliki broj mladih koji inače možda nikada ne bi imali takvu priliku.

Profesori koji uče, utiču i menjaju

Kroz angažovanje u pedagoškom radu, da li postoji nešto što ste „prepisali“ od profesora iz školovanja u Srbiji?

- Danas je moj neposredni pedagoški rad manji nego ranije, ali obrazovanje mladih je i dalje jedan od veoma važnih delova mog profesionalnog života. Od svojih profesora sam poneo gotovo sve. Moj prvi profesor u Šapcu bio je Ahmet Lekić, koga Šapčani veoma dobro poznaju i kojeg smo, nažalost, prerano izgubili. Bio je blag, ali dosledan. Prepoznao je talenat i pokušavao da me usmeri i nauči disciplini u vreme kada violina kod mene nije uvek pobeđivala sve druge interese. U srednjoj školi moj profesor je bio još jedan legendarni pedagog, Brana Vuković, koji mi je dao mnogo ozbiljniji tehnički pristup instrumentu. Na Akademiji u Novom Sadu došao je profesor Uroš Pešić, čovek koji je verovatno ostavio najveći pojedinačni uticaj na mene kao mladog umetnika. Bio je fantastičan pedagog i izuzetna ličnost. Koliko je njegov uticaj bio veliki možda najbolje govori činjenica da sam svom najstarijem sinu dao ime Uroš, po njemu. Kasnije je u Americi tu ulogu na jedan drugačiji način imao Levon Ambartsumian. Kada danas razgovaram sa mladim ljudima, zato im ne govorim samo o vežbanju. Govorim im koliko je važno da pronađu ljude od kojih mogu nešto da nauče. Talent je važan, rad je neophodan. Ali dobar profesor ili mentor može ponekad da promeni čitav tok života.

Profesor koji je postavio prve temelje tehnike sviranja i usadio ljubav prema instrumentu je Ahmet Lekić, bez dileme. Kada se danas vratim mislima u taj period, mislim da je njegova najveća zasluga bila što od mene nije pokušavao da napravi neku verziju deteta koje ja tada jednostavno nisam bio. Zanimljivo je da mnogo mojih najranijih muzičkih uspomena nisu vezane samo za časove. To su i roditelji koji me vode na Kolarac, Sreten Krstić i Jovan Kolundžija koji sviraju Baha, kasete koje mi kum šalje iz Nemačke i koje slušam pred spavanje, čekanje nota da stignu u Beograd. Kada sve to saberem, ljubav prema muzici nije nastala u jednom trenutku. Gradila se iz mnogo malih stvari.

Kilometri ne razdvajaju veze

Koliko Vam nedostaje Srbija i da li održavate profesionalnu vezu sa domaćom muzičkom scenom?

- Srbija je deo mene bez obzira na to koliko dugo živim u Americi, a Šabac je u tome posebno mesto. Moja sestra i zet i danas žive u Šapcu i oboje predaju klavir u Muzičkoj školi. Roditelji su mi u Beogradu tako da su porodične veze sa Srbijom veoma žive. Tu je i možda najvažnija veza sa Šapcem, moja supruga Maja je takođe Šapčanka, a mi smo zapravo ljubav iz srednjoškolskih dana. Onda nam se dogodio gotovo čitav jedan život odvojeno, da bismo se 2011. ponovo pronašli i odlučili da život nastavimo zajedno. To mi je jedna od lepših životnih priča upravo zato što pokazuje koliko je teško predvideti kuda će vas život odvesti. Maja je izgradila i veoma uspešnu sopstvenu karijeru. Danas vodi sopstvenu agenciju i radi na promociji umetnosti, obrazovanja i stvari u koje i sama veruje. Kod nas se privatni i profesionalni život teško mogu potpuno razdvojiti jer smo i Maja i ja vezani za umetnost, kulturu, marketing, obrazovanje i rad u zajednici. Porodica mi je veoma važna. Vrlo intenzivno podržavamo svo troje dece: najstariji sin je počeo karijeru u Vašingtonu kao advokat i sudijski pripravnik, ćerka Anastasija se već 9 godina ozbiljno bavi baletom a svira i flautu, dok najmlađi Luka svira trubu i predano trenira i zaljubljen je u fudbal. Što sam stariji, sve jasnije razumem da profesionalni uspeh nema mnogo smisla ako nemate ljude sa kojima možete da ga podelite. Moj posao danas podrazumeva mnogo večernjih događaja, koncerata, sastanaka, putovanja i perioda godine kada Festival praktično postane život dvadeset četiri sata dnevno. Zato vreme ne pokušavam toliko da „nađem“ već nastojim da ga svesno napravim za ljude koji su mi važni. Zbog svega toga, bez obzira na kilometre, Šabac za nas nikada nije postao samo mesto iz prošlosti.

Mnogo malih snova

Da li se može reći da živite „američki san“ ili san dečaka iz Šapca?

- Više volim ovo drugo - san dečaka iz Šapca. Američki san je možda deo te priče jer Amerika zaista jeste sredina u kojoj sam dobio priliku da se razvijam, učim, menjam profesije i pomeram svoje granice. Ali dete koje je slušalo Baha na kasetofonu u Šapcu nije imalo nikakav plan da jednog dana doktorira u Americi, nekoliko puta svira u Karnegi Holu, petnaest godina bude koncertmajstor američkog orkestra i na kraju vodi jedan od najzanimljivijih američkih muzičkih festivala. Takav plan ne postoji. Postoji samo sledeći korak. Meni je kroz čitavu karijeru bilo najvažnije da verujem da mogu da napravim taj sledeći korak, da nikada ne prestanem da učim i da budem dovoljno radoznao da prihvatim mogućnost da moj put možda neće izgledati onako kako sam ga zamišljao sa dvadeset godina. Zato ne mislim da sam ostvario jedan veliki san. Pre bih rekao da sam imao sreću da tokom života ostvarim mnogo malih snova koje kao dete nisam ni znao da mogu da sanjam.

Budite radoznali, verujte, i sanjajte...

- Nikada nemojte prestati da učite. Talent jeste važan, ali sam po sebi nije dovoljan. Rad jeste neophodan, ali ni on nije sve. Potrebna je radoznalost, spremnost da se menjate i sposobnost da prepoznate ljude od kojih možete nešto da naučite. Ja sam imao ogromnu sreću da su se u različitim periodima mog života pojavili Ahmet Lekić, Brana Vuković, Uroš Pešić, Levon Ambartsumian i mnogi drugi ljudi koji su mi dali nešto što tada sam nisam imao. Zato bih mladom čoveku rekao da ne pokušava da sve uradi sam. Tražite dobre profesore i mentore. Okružite se pozitivnim i sposobnim ljudima. Postavljajte pitanja. Slušajte iskustva drugih. Gradite odnose. Prihvatite da ćete pogrešiti. I nemojte dozvoliti da vas jedan neuspeh ubedi da nemate sposobnost za nešto. I još nešto što mi se danas čini posebno važno: nemojte prerano odlučiti kako vaša karijera mora da izgleda. Ja sam želeo da budem violinista. Bio sam violinista, koncertmajstor, profesor, snimao diskove i svirao u Karnegi Holu. Onda sam otkrio da mogu da vodim orkestar. Zatim sam otkrio da mogu da vodim festival. Ništa od toga nije poništilo ono prethodno. Sve se nadogradilo jedno na drugo. Ako imate znanje, radnu naviku, radoznalost i veru u sopstvene sposobnosti, put može da vas odvede mnogo dalje nego što ste u stanju da zamislite sa dvanaest ili trinaest godina. Ja sam tada samo želeo da stignem do Beograda i kupim note Bahovog koncerta. Ispostavilo se da je to bio sasvim dobar početak.